O PROGRAMU
BROJ AKREDITACIJE A-1-1125/20
BROJ ODLUKE 153-02-00473/2020-01
Cilj programa je: Sticanje relevantnih znanja o hormonima hipofize i njihovom uticaju na funkciju hormona drugih endokrinih žlezdi; Razumevanje kliničkog značaja disfunkcije hormona hipofize na rad svih organa i organskih sistema, posebno u uslovima akutne disfunkcije, koja može životno ugroziti pacijenta; Osposobljavanje korisnika testa za mogućnost adekvatne i brze inicijalne dijagnoze disfunkcije hormona hipofize i primenu pravovremene terapije.
Dodatne informacije
- Vrsta programa: Elektronski test
- Autor (klikni na ime): Prof.dr Nevena Kalezić
- Organizator: Akademija za kontinuiranu medicinsku edukaciju
- Akreditovan za: Lekare (specijalnost: opšta medicina, medicina rada, interna medicina - endokrinologija, kardiologija, urgentna medicina, anesteziologija sa reanimatologijom, opšta hirurgija, ginekologija i akušerstvo, pedijatrija, infektologija), biohemičare
- Bodovi za korisnika: 5
- Bodovi za autora: 7
- Broj akreditacije: A-1-1125/20
- Broj odluke: 153-02-00473/2020-01
- Akreditovan dana: četvrtak, 21. maj 2020.
- Akreditacija važi još:
- Kratak sadržaj: Hipofiza se sastoji od prednjeg (adenohipofize) i zadnjeg režnja (neurohipofize). Adenohipofiza luči hormon rasta, adrenokortikotropni hormon, tireostimulišući hormon, lutenizirajući hormon, folikulostimulirajući hormon, prolaktin, dok neurohipofiza luči antidiuretski hormon (ADH ili vazopresin) i oksitocin. Većina hormona hipofize (osim somatotropnog hormona i prolaktina ) imaju tzv. tropni efekat, tj. stimulišu sekundarne podređene žlezde.
Hiperfunkcijski poremećaji hipofize nastaju sporo i obično ne dovode do vitalno ugrožavajućih stanja. Za razliku od hiperfunkcije, hipofunkcija se najčešće javlja akutno i može biti životno-ugrožavajuća. Nastaje zbog tumora hipofize, hipotalamusa ili okolnih struktura, a izvestan uticaj imaju infekcije, zračenje i vaskularni uzroci. Najčešći hipofunkcijski poremećaj je multihormonski deficit.
Panhipopituitarizam je deficit lučenja svih hormona hipofize. Bolesnici sa panhipopituitarizmom imaju povišen rizik od predoziranja tečnostima, intoksikacije vodom, hipoglikemije, hipotenzije, kardiovaskularne nestabilnosti i šoka. Apopleksija hipofize je akutna insuficijencija hipofize, najčešće fulminantna klinički sindrom koji se manifestuje jakom glavoboljom, oštećenjem vida, hipotenzijom, kardiovaskularnim kolapsom, naglim mentalnim oštećenjem, izmenjenom svešću, do kome. Pouzdana dijagnoza apopleksije hipofize temelji se na vizualizacionim tehnikama (CT, NMR). Terapija apopleksije hipofize zasniva se na hitnoj primarnoj primeni velikih doza kortikosteroida i definitivnoj hirurškoj terapiji (dekompresija intraselarnog sadržaja). Bolesnici koji prežive, imaju posledice koje zahtevaju doživotni tretman. Dijabetes insipidus (DI) je poremećaj koji nastaje zbog apsolutnog ili relativnog deficita ADH i/ili usled smanjene osetljivosti ciljnog tkiva; karakteriše se izlučivanjem velike količine diluiranog urina. Tipičan laboratorijski nalaz u dijabetes insipidusu je normalna ili povećana koncentracija Na u plazmi, normalna ili povećana osmolarnost plazme, smanjena osmolarnost urina. Klinička karakteristuika DI je poliurija praćena polidipsijom kod svesnih bolesnika, te se hiperosmolarnost ne javlja dok je unos vode adekvatan; kod bolesnika bez svesti može se razviti teška dehidratacija. Hipernatremija u DI može dovesti do neurološke simptomatologije, koja je posledica ćelijske dehidracije Hiperosmolarnost je jedan od dominantnih znakova DI. Osmolarnost se može izračunati sledećom formulom Na(mmol/L) x 2 + ureja (mmol/L) + glukoza (mmol/L). Terapija DI podrazumeva korekciju ukupnog deficita vode hipotonim tečnostima u prvih 48h, s tim što se korekcija osmolarnosti vrši veoma sporor 1-2mOsmol/h (ne više od 1mOsm/8h). Lekovi izbora su dezmopresin 1-2µg/24h kod centralnog ili hlorpropamid kod nefrogenog DI. Sindrom neadekvatne sekrecije antidiuretskog hormona (SIADH) karakteriše trajno lučenje ADH, bez obzira na prisustvo/odsustvo stimulusa/inhibitora, smanjena koncentracija Na, smanjena osmolarnost (ispod 280mOsm/kg), urin koncentrovaniji od plazme ili neadekvatno koncentrovan (>100mOsm/kg), normovolemija, odsustvo renalne, tiroidne i adrenalne insuficijencije, Na u urinu >20mmol/dan. Teška hiponatremija, u sklopu SIADH praćena je uznemirenošću, zbunjenošću, letargijom, uz generalizovane grčeve i edeme, uključujući i edem mozga. Ukoliko se ne leči moguća je brza progresija do kome i smrtnog ishoda. Najvažniji cilj terapije SIADH je spora nadoknada Na, ne više od 12 mmol/L/24h, da bi se izbegla osmotska demijelinizacija (mijenoliza ponsa). Osim korekcije hiponatremije, lečenje SIADH uključuje i restrikciju unosa tečnosti i antibiotik Demeclocycline. - Obavezna literatura: 1. Kalezić N, Malenković V, Jovanović D, Milaković B, Šumarac-Dumanović M. Akutni poremećaji funkcije hormona hipofize. U: Kalezić N (Ed). Inicijalni tretman urgentnih stanja u medicine. Drugo izmenjeno i dopunjeno izdranje. Beograd: Medicinski fakultet, 2016; 661-74.
- Dopunska literatura: 1. AlDallal S. Acromegaly: a challenging condition to diagnose. International Journal of General Medicine, 2018; 11: 337-43; 2. Molitch ME. Diagnosis and Treatment of Pituitary Adenomas: A Review. JAMA, 2017; 317(5): 516-24; 3. Hamkahian A. Pituitary Disorders, Disease Management Project, 2017; 4. Kalezić N, Živaljević V, Gvozdenović Lj, Malenković V, Sabljak V, Paunović I. Endokrini sistem, U Vučović D (Ed): Anesteziologija I. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2014; 18: 393-421.
- Raspoloživo vreme: 3 sata za učenje, 2 sata za rešavanje testa
- Broj pitanja u testu: 50
- Cena: Za članove udruženja besplatno, ostali 1.500 RSD
